On željaše za pobru umrěti. Nato se je herceg razjario, Silom š njega opravu svlačio. Ode Vuče gorko plakajući, Osta herceg zoru čekajući. A kada je zora zabělila, U gradu se banda oglasila, Ter budiše u gradu gradjana, Neka gleda sa lavom mejdana. Medjutim je i kralj izšetao, K pozorišću strašnom došetao. Zaručena doći nemogaše, U postelji bolestna ležaše. Dobroslava zatim izvedoše, Al' ga nitko poznat nemogoše, Tuga mu je lice osušila, U očima vatru ugasila, U krugu ga gladni lav čekaše, Na hereega kervavo gledaše. Sad zaviju trube gromovito, Lav zarikne ljutit strahovito, Ognjevita iz njeg sipa para, Grivu diže a s repom udara. Ljutiti se borci užegoše, Jedan proti drugom potěkoše. Banda bije, ljutit lave riče, Njeka četa izvan kruga viče: Bludni kralju, zar ti mozag gori, Dobroslav je, što se slavom bori! To rekoše, vrata iztergoše, Proti lavu meče iztegoše. Vuković je ovih vodja bio, Na pomoć je pobri dojezdio, Ali dok je Vuče doterčao, Mertav je lav već na zemlju pao. Kada Kralju sina razpoznaše, Derhtajući k njemu doterčaše. Prosti sine! kralj mu govoraše, Plakajući rěči pretergaše: Ja sam jadan mnogo sagrišio, Što sam tebe sine uvridio. Eno ti sad mlade Ljubosave Za ljubovcu tebi Dobroslave! I evo ti sjajna kruna moja, Zaslužuje nju desnica tvoja. Samo pusti starcu Terpimiru Da svoj život dokonča u miru. Nato njeki u grad potekoše, Ljubosavu mladu izvedoše, Njeki pako sjajnu krunu meću, A njeki mu dobru žele srěću ; Ter hercega mlada oženiše, Oženiše i još okruniše, I rujnog' se vinca ponapiše. Jozip Marić. SLAVENSKI PUKL [Iz Herdera, Bečkoga izdanja.] Slavenski puki obstiraju veći prostor na zemlji, nego vu dogodovščini, a to med ostalim takajše zato, jer su od Rimljanov daleko živeli. Mi ih poznamo najpervo na Donu, zatim na Dunaju, onde med Goti, a ovde med Huni i Bulgari, s koimi su rimsko carstvo jako uznemiravali, ali vekšinum kakti skup putujući, pomagajući ili služeći puki. Sa svim tim, da su znamenite čine izpeljali, vendar u obćinskom govoreć, nisu nikada bili ratoborni narod, kako Němci; nego su vekšinum za ovimi pomalo stupali, od njih prazne ostavljene prostore i zemlje naseljujuć tak dugo, dok su najpotlam preveliku stran zemlje zasterli, koja se proteže ad Bona do Labe [Elbe], ter od Baltičkoga i Cernoga do Adrianskoga mora. Od Lineburga preko Meklenburga, Pomorske, Brandenburga, Saksonie, Lužice, Česke, Moravske, Sileske, Poljske i Ruske razprostirala su se njihova prebivališća iz one strane karpatskih [Harvatskih] planin, a iz ove strane, gde su još predi u Vlaškoj i Moldavskoj stanovali, razprostirali su se s pomoćum različnih slučajev sve dalje i dalje, dok ih je car Heraklij nazopet u Iliriju prijel, i dok su po mało kraljestva Kroacie, Slavonie, Bosne, Serbie i Dalmacie osnovali. U Panonii istim načinom postanu mnogobrojni, iz Friula dojdu u južno istočni vugal Nemačke, tako, da se njihova zemlja s Štajerskom, Gorotanskom i Krajnskom krěpko sveže; najveći děl zemlje, na kojem i sada ov jedini narod žive. Svuda su se Slavenci naseljivali, da ostavljenu od drugih narodov zemlju osvoje, i kak novoselci, pastiri ili zemljodělci obdelavaju i na korist obratjaju, zato je po dokončanih vsih opustošenjih, prolazkih i odlazkih njihovo razprostiranje jako koristno bilo za zemlje. Oni su ljubili poljodelstvo i vnogu spra vu hrane, kak takajše vnoge domaće meštrie, rušena, a iz njihovih ostankov u Nemačkoj se i otvorili su svuda s različnimi proizvodi [produkti] svoje zemlje i truda, hasnovitu tergovinu. Pokraj Baltičkoga mora, od Libeka počimajuć zidali su primorske varoše, iz med kojih Vineta na otoku Rigen bila je Slavenski Amsterdam; i tak su se pajdašili s Porusi [Praixi], Kuri i Leti, kak to isti jezik ovih narodov pokažuje. Na Dněpru sagradiše Kiev, a na Volhovu Novgorod [Novigrad], koji su na skoro cvětućimi tergovine varoši postali, i Cerno more s Baltičkim svežući, proizvode istoka severnoj i zapadnoj Europi dovažali. U Nemačkoj su se s rudarstvom zabavljali, uměli su taliti i slevati medo, napravljali su sol, dělali platno, kuhali medicu, sadili voćno drevje, i živeli su po svojem načinu jako veselo, muževno i mužikalno. Bili su dobrotivni i gostoviti do razsipnosti, podložni i poslušni ljubili su poljsku slobodu, najveći ne-no, i budući da Slavenski narodi vekšinum u je dogodilo ono, što su Portugalci iz Peruancev napravili. Jeli bi čudo bilo, da bi dobri značaj toga naroda za tolikim tlačenjem i draženjem zevsema divji i surov postal? Pak vendar se njihov stari značaj svigdi, a najmre u zemljah, gdě su kakvu slobodu uživali, još dobro pozna. Nesretjan je narod po tom postal, da zbog svoje ljubavi k miru i domaćemu poslu, nije stalnoga vojnoga uredjenja [Kriegsverfassung] med sobom napraviti mogal, premda mu nije hrabrosti manjkalo u gorućem protivenju. Nesrećan, da je njegov ležaj med narodi iz jedne strane tak blizu Němcev, iz druge pak strane izza herbta napadenjam istočnih Tatarov odpert bil, pod kojimi, dapače i pod istimi Mogoli su Slavjani vnogo preterpeli i podnesli. Kolo měnjajućega se vremena obraća se medjutim neprestanajlepšoj strani Europe prebivaju, kada bude vsa obdelana, i kad se tergovina podigne [a drugo se niti nemore misliti, nego da će zakonodavstvo priatelji grabeži [kradnje] i plenjanja. Sve to im nije pomoglo proti napasti i potlačenju; dapače ga je još dopeljalo. Jer buduć, da se nisu nigdar za verhovno vladanje světa sta-i politika vu Europi, na město ratnoga duha rali, niti odvetačnih knezov [erbliche Fürsten] imali, i radje platežni ili podharačeni bili, samo da su u svojoj zemlji u miru živiti mogli: tak su mnogi narodi, najmre pako Němci proti njim merzko zagrěšili. dan na dan više tihu marljivost i mirno terguvanje vzaimno med narodi uzdignuti morati]; onda ćete i vi, koi ste tak duboko pali, negda marljivi i srěćni púki Slavenski već jedanput iz vašega dugoga i tromoga sna probudjeni od vaših sužanjskih lancev [verúg] oslobodjeni, vaše prelěpe kotare i predèle od Dona do Mulde i od Baltika do Južína [Euxina] kakti vašu vlastovitost uživati, i vaše stare blagdane [svetke] mirne marljivosti i teržtva Već pod Karolom velikim započeli su se rati za obladati i potlačiti Slavence, i to očivěsto za hasan i korist tergovačku, premda su razprostiranja kerstjanskoga verozakona, za izgovor imali: jer je ratoljubivim Frankom [Němcem] moralo povoljnie biti, jedan marlji-svetkovati smeti. vi, poljodelstvo i tergovinu vodeći narod, kakti sužnje deržati, neg da se sami te zanate [meštrie] nauče i obveršavaju. Što su Franki počeli, doveršili su Sàsi [Saksonci], po celih kotarih [Provinzen] su bili izkorenjeni ili zarobljeni, a njihove zemlje med Nemačke biskupe i plemenitaše podeljene. Njihovu tergovinu na Baltičkom moru razorili su sěverni Germani; njihova Vineta je od Danezov po Pokihdob se sa svih stranah gradja [material] za dogodovšćinu velikoga naroda Slavjanskoga pripravlja, tak je želeti, da se jošće ostale mezere [Lücken] nadopune, i da se običaji, prirečja, pěsme i narodne pripovestice pomnjivo spišu i poberu, da se tak ze sve ove gradje velika temeljita i toga najvećega Europe naroda vrědna dogodovščina svim narodom na izgled na svetlo izdati može. A kozonog tome bog neće biti protivan. Sver' toga, bliža našeg, dobro znaš, Dafninide svetac; Proslaviti valja njeg, još nove pěsme pěvat. Slavodrug razuměvši, da je Miloglas njegov prijatelj, novu pesmu od Pana čul; moli ga, Ja kozu s dvim' jarići (mlěkom pune kabliće da bi ju popěval na poštenje Dafnisa, sedavši pod lipu hlada debeloga, u gorici xelenoj med Petricvcem i Valpovu. dva put Slavne slušat žudiš dakle popěvke danas. Izvadit ću sviralu, s' olovom, Slavodruže, zalitu, Za poštenje našěh Dafnide, ter ću pěvat. Ti me slušaj veseo, pak dobro pamti popěvku; Pasući vratjaj sad koze, sad volove. Sědnimo pod lipu hladnog kod vrutka volarskog, Sědnimo; ti pripravi pak kozu s dvim' jarići. Znaš Satiri s Nimfam', tad kolo lěpo vode. A čuo sam, da te Pan negdi nove pesmice nauči, Rad bi slušat pěsmu ja, Miloglase, novu. Pod tašuljem němu sviralu jur više nenosaj, Već prinesi k ustam ter ljuboglasno pě- Pasti ću ja marhu, nejmaj brige pasti ću věrno, vaj. Milogłas. Znaš, da te ja milujem, kanot' mog' druga, kozaru; Al, da ti Pana rečem pesmice, mučna moliš. U sviralu svirat, pěvati još Pana popěvke, Ní slobodno svaki dan; mani se moljbe take. Slavodrug. Slavodrug. I kozu s dvim jarići, Pana mi! dao ti Pěsmice s Ilirici počmi, mila Klio volarske; Pěsmice s Ilirici. Dobro veliš; ali znam, da me ljubiš, ja da Ovdi ceri visoki, hrasti, brěze, bukve, potajni te ljubim; Lug; debelo hladnu tu mnogu lipu vidiš. Uzmi kozu s jarići, tvoje tog' jest vrědno Tu plavu ljubicu, zeleni žir, divji karamfil, čurke skom O Miloglase, tebi sám Pan jest usta volar- pěvanje, I drugi put popěvaj; živ mile Dafni, budi! Iz Katančića. NAŠ NAROD. Na jednoj polovici Europe leži goropadne velikoće oriaš. Njegovo teme kuplje se u sinjem morju Adrie; a njegove goleme noge upiraju se kroz severni led i sneg na zidine Kininske; u krěpkoj, kroz serdce turskoga carstva spruženoj desnici nosi Cerno morje, a vu levoj kroz serdce Němačke zemlje raztegnjenoj ruci derži Baltik. Njegva glava jest srednja Ilirska, ověnčana cvětjem toploga juga; njegova persa, Vugerska; grudi, Planine harvatske [karpatske]; njegovo serdce je pod starimi Tatrami; njegov želudac ravnina Polska, a terbuh i noge neizměrni prostori Ruski. narod vu EuI taj oriaš jest naš narod, ropi naj većji, - narod Slavjanski; jerbo kosti i meso toga goropadnoga těla jesu bratja Slavjani, a kerv, koja ovo golemo tě o oživljuje, jest jedna kerv naše matere Slave, to jest jedna narodnost Slavenska. Istina je da neteče ta kerv jednako po vsih kotrigih ovoga těla, ali i kod Němcev istim načinom taj tečaj pretergnjen jest, a za to vendar neprestanu svu jednoplemenu bratju za naravske kotrige jednoga němačkoga těla deržati, niti komu na pamet dojde, da ono zabrani, što je tako, i nedrugačje, i što proměniti od člověčanske moći nezavisi. Našemu vseljubljenomu Caru věrni Auštrianci naravskim načinom i zakonom derže se za kotrige istoga těla, k kojemu i Bavarci, Saksonci, Porusi i ostali Němci spadaju, i svi ovi imaju jedan svega posluvanja cilj, to je to izobraženost i blaženost Nemačkog naroda koj je samo jedan ako prem na vnoge puke i med mnoga vledanja razdělen. Ovak i mi Slavjani, kakti takovi samo jedan božanskim i deržavskim zakonom dopuštjeni cilj imati možemo i moramo, najmre da se naša narodnost vu vsih premdar deržavnim vladanjem razlučenih strankah plemenito izobrazi. K tomu je pako potrebno sve kotrige našega narodnoga těla, to jest sadašnji stališ svih Slavenskih pokolenjih tak gledeć na srodstvo iliti rodbinstvo, kak takaj na deržave, vu kojih stanuju, poznati. Broj i različnost Slavenskih pukov nejma se samo polag zemaljskoga ležaja razlučiti, nego mnogo više ima se gledati na većje ili manje rodbinstvo jedinstvenih pokolenjih med sobom. Ovo pako rodbinstvo nerazpoznaje se bližnjim susjedstvom, jer koji puki negda susjedi bili su, sada oddalyeni obitavaju, niti razpoznaje se ustmenim predavanjem niti izraven pomoćjum dogodovščine, ar ustmeno predavanje gustoput vara; dogodovšćina pako malo kada zadovoljiti kadra jest. Za razpoznanje rodbinstva narodov i pukov jedino nevkanljivo sredstvo jest jezikoslovje; iliti mudro i trezno spitavanje i zvedjanje korenja rěčih i prispodabljanje njihovoga obrazenja i pregibanja. Samo ovim putem moguće bude različne kotrige slavenskoga stabla razpoznati i razlučiti i medju sobom opreděliti. Samo ovim načinom jest moguće ves Slavenski jezik na glavna narěčja razrediti. skoj, u jednoj strani Istrie, na Laško-Goričkom, dalje u zapadnoj Vugerskoj u Železnoj stolici okol Mure i Raba; brojem skupa 1,240,000 rimskoga věrozakona; zvan několiko samo Protestantov. u 2. Horvati u provincialu, u Krajni i u Primorju, u jednoj strani Itrie, na vugerskom Banatu, u Baranju, Si negu, Somogju, u Szladskoj, Železnoj, Sopronskoj i Požunskoj varmedjii, zatim u Arkiherceżtvu Auštrie 1 vu Bosni u Sandžaku Banjalučkom svi skupa u broju 1,620,000 jesu izvan 194,000 starověrcev svi rimskoga věrozakons. Narečje horvatsko jest časti vredan, stari, ilirski most med Slovenci [Vendi] i med Serblji. 3. Slaronci, žitelji Slavonie i slavonske granice, i Srèma. Broj njihov iznaša okolo 500,000 od kojih su jedni 247000 gerčkoga; a drugi 253,000 rimskoga věrozakona. 4. Dalmatini stanuju u Dalmacii pored Adriatskoga morja, zatim na otocih, i vu Dubrovniku, i broje do 400,000 dušah, k ovim imaju se jošće dodati i oni 80,000, koji su pod Turci i koji u Hercegovini živu, i tako skupa znašaju 480,000, zmed kojih jesu 410,000 rim Ovim dakle jezikoslovnim načinom doznajemo, da su stanovnici, Velike Ilirske, to jest Horvatske, Slavonie, Dalmacie, dolnje Vugerske, Dolnje Štajerske, Krajnske, Koroške, Istrie, Bosne, Cerne Gore, Hercego-ske, a ostali 70,000 gerčke cirkve. vine, Dubrovnika, Serbske, Bugarske, it. d. A. ILIRO-RUSKE SVERŽI, GRANE. 1. Slovenci [Vindi] stanuju u dolnjoj Štajerskoj, u Krajnskoj, Koroškoj iliti Gorotan 5. Bošnjaci živu izmedj Drine, Verbasa, Save, Dalmacie i Hema, brojem 450,000 deleći se na islamski to jest turski i zatim na rim ski i gerčki věrozakon. 6. Cernogorci jesu u Cernoj gori, koja se od primorja Antivarskog do Bosne preteže. Od Turakah nisu nikad pokoreni bili: i dan današnji jesu slobodni i nezavisni. Š njimi vlada i upravlja Episkop i Metripolit njihov. Ima ih preko 100,000, od kojih može do 20,000 izajti proti neprijatelju, svi su gerěkoga věrozakona. 7. Serblji su najpre u Kraljestvu Serbskom (sadašnjoj Knjažini turskoj Serf Vilaet) s obe strane Morave izmedj Timoka, Drine, Hema, Save i Dunava obitavali; poslje u Austriansku Slavoniu, južnu Vugersku prešli i tu se naselili. Oni se zloupotrebljeno Raci nazivaju od stranjskih, jer nekoja stran Serbljev živi okolo rěke Rasce, koja je negda celu Serbiu na Serbiu i Rasciu dělila. Od |
